DA LI STE ČULI ZA ARFID (POREMEĆAJ ISHRANE KOD DECE)?
ARFID je poremećaj u ishrani, koji podrazumeva izbirljivost ili konzumiranje isključivo određenih namirnica. Postoji više razloga za njegov nastanak.
Jedi povrće. To je dobro za tebe. Tako ćeš da porasteš veliki i jak kao tata. Ljudi koji negde daleko gladuju voleli bi da imaju ovu hranu. Jedi, dopašće ti se. Uzmi samo zalogaj i daću ti bombonu za desert…
Ovo su samo su neki od načina na koji tate i mame pokušavaju da privole svoje klince i klinceze da pojedu sve iz tanjira. Ishrana dece, posebno kada postanu izbirljiva, jedan je od najčešćih problema sa kojima se roditelji suočavaju. Mnogi sa zavišću gledaju majke koje ponosno izjavljuju da njihovo dete pojede sve što se pred njega stavi, dok oni kod kuće vode pravi mali rat sa svojim mališanom oko svakog komada povrća.
Problemi sa ishranom mogu da počnu još u najranijem uzrastu, kada su vezani za dojenje ili hranjenje bebe na flašicu. Kada malo porastu, klinci prvo traže da jedu uvek u određeno vreme, a zatim je potrebno i mnogo ubeđivanja da bi pojeli ono što je mama danas spremila za ručak. U tinejdžerskom dobu, pak, postaju klasični probirači. Deca su sklona da izmišljaju najneverovatnije izgovore zašto odbijaju da probaju ili pojedu ono što im se servira. Tako se nekima ne sviđa boja ili tekstura određene hrane, neki kažu da pojedine namirnice imaju ružan i gorak ukus, i slično. To, naravno, izvodi roditelje iz takta, dok najboljom mogućom ishranom pokušavaju da osiguraju pravilan fizički i mentalni rast i razvoj deteta.
Šta prouzrokuje dečiju probirljivost u ishrani, pitanje je na koje malo koji roditelj zna odgovor. Da li je problem u samoj hrani? Ili u tome kako deca jedu? Da li mališani pokušavaju da testiraju granice autoriteta, koji im je nametnut, da privuku pažnju roditelja ili se radi o nečem ozbiljnijem od konstatacije da su “samo malo probirljivi”?
Ukoliko nije bilo problema sa ishranom u detinjstvu, deca postaju probirljiva u ishrani oko prve godine života. U tom uzrastu većina mališana počinje sama da jede, a odbijanjem određene vrste hrane pokazuju želju za nezavisnošću. Takođe, sami biraju šta će i koliko pojesti. U ovom uzrastu dete prestaje da raste tako intenzivno kao u prvoj godini i zbog toga nema više tu instinktivnu potrebu za hranom, pa će možda i jesti manje nego što roditelji očekuju. U isto vreme, ono ubrzano stiče različite sposobnosti, kao što je hodanje i govor. Uprkos svim tim promenama i novim stvarima koje znaju da im odvuku pažnju od jela, deca su u ovom uzrastu dosledna u svom izboru hrane.
Elin Sater, istraživač i stručnjak iz oblasti ishrane dece, na odličan način ilustruje podelu uloga između roditelja i mališana u vezi sa izborom hrane i vremenom kada se jede:
Roditelji su zaduženi za zdravu ishranu svoje dece, bilo da se radi o doručku, ručku, večeri ili užini. Deca su ta koja vrše izbor hrane i veličinu porcije koju pojedu. To im pomaže da prepoznaju osećaj gladi i sitosti – i kako da usvoje zdrave navike u ishrani na osnovu toga, odnosno da jedu kada su gladna, a da ustanu od stola kada su sita.
Međutim, što su deca starija, dešava se da se pojavljuju znaci da dete možda ima ozbiljniji problem sa ishranom. Nekada je u pitanju ARFID (Avoidant Restrictive Food Intake Disorder) poremećaj. Reč je o poremećaju u ishrani koji podrazumeva izbirljivost ili konzumiranje samo određenih namirnica. Ovaj poremećaj sprečava dete, tinejdžera ili odraslu osobu da zadovolji svoje potrebe za hranom. Tako oni često imaju manju težinu od prosečne ili njihov rast i razvoj nije u skladu sa očekivanim vrednostima, zbog čega koriste dodatke u ishrani. Uzroci zbog kojih nastaje ovaj poremečaj su različiti. To može da bude dete koje konstatno ima problem sa slabim apetitom i koje veoma sporo jede, ili mališan koji je doživeo traumatično iskustvo za stolom usled straha od gušenja koje ga sprečava da konzumira čvrstu hranu. Ova psihološka barijera ponekad je toliko jaka da dete može da pati od teške anksioznosti, da bude sklono povraćanju ili da drži usta čvrsto zatvorena kada roditelji pokušaju da ga nahrane, da ga na silu nateraju da ubrza sa jelom ili da proba drugu vrstu hranu. Neki od primera ARFID poremećaja su netolerantnost na određenu boju ili teksturu namirnica ili problemi sa varenjem neke hrane. Veoma neugodno iskustvo može da bude odlazak na užinu za vreme školskog odmora kada deca često nemaju dovoljno vremena da pojedu koliko im je potrebno, kao i neke posebne prilike i okupljanja kada hrana koju bi deca pojela možda nije dostupna, uz često prekidanje obroka usled komunikacije sa ljudima iz okruženja.
Deca često prolaze kroz različite faze u ishrani. Tako se dešava da dete odjednom više ne želi ni da okusi nešto što je do tada rado jelo. Većina mališana ovakve stvari prevaziđu sami, bez potrebe da roditelji ili bake i deke intervenišu. Ukoliko se, međutim, siptomi pogoršaju to može da bude znak da problem postoji. Takođe, potrebno je da se roditelji uvere da deca nemaju poteškoće sa gutanjem i žvakanjem hrane ili varenjem što može da pojasni uočene siptome.
Dok roditelji tinejdžera često traže znake poremećaja u ishrani za koje su već čuli, kao sto su anoreksija ili bulimija, deca koja imaju ARFID nemaju preterano veliki problem sa telesnom težinom i izgledom svog tela. Međutim, ARFID poremećaj može kao posledicu kasnije da razvije anksioznost i depresiju kod osoba koje su od njega patile u detinjstvu. Zato je veoma važno da ga roditelji uoče na vreme, razgovaraju prvo sa detetom, pa onda i sa stručnim licem i pronađu najpogodnije rešenje.
Na koji način roditelji mogu da pomognu svom detetu koje pati od ARFID poremećaja?
Deca koja pate od ARFID poremećaja na neki način imaju strah od hrane. Ubeđivanje ili prisiljavanje mališana da nešto pojedu ne daje baš dobre rezultate i često je kontraproduktivno jer povećava njihovu anksioznost za stolom. AFRID, nažalost, uopšte nije toliko retka pojava, ali roditelji često ne žele da prihvate da možda postoji problem i svoju decu jednostavno karakterišu kao izbirljivce i pokušavaju da im ugađaju. Ipak, svest o ovom poremećaju raste, kao i dostupnost nekih odličnih oblika lečenja kao što su terapija izlaganjem, i pojedine vrste hipnoze. Jednom kad se postavi prava dijagnoza, dete će verovatno morati da prođe kroz mnoga savetovanja sa nutricionistima i psiholozima sve dok ne prevaziđe strah od hrane i počne da isprobava nove namirnice. Samim tim, nestaće i svi simptomi depresije i anksioznosti, čak u nekim slučajevima i znaci opsesivno kompulzivnog poremećaja.
RODITELJI, BUDITE SLOBODNI I NAPIŠITE VAŠE MIŠLJENJE NA OVU TEMU U KOMENTARU.
