RAZMENA OSEĆANJA U PORODICI
Ove nedelje govorićemo o ljubavi prema porodici i sve naše aktivnosti biće u uskoj vezi sa porodicom.
Pročitajte interesantsn tekst o razmeni osećanja u porodici.
U svetu u kojem danas živimo osećanjima se ne pridaje dovoljno važnosti. Intelektualne sposobnosti cene se mnogo više nego osećanja. Ona se čak često doživljavaju kao nešto što nas sprečava da pravilno mislimo. Pri tome se zaboravlja da je sve ono što je u životu zaista vredno, sve ono što mu daje smisao - povezano sa osećanjima.
Porodica je prvo i najvažnije mesto na kojem se učimo osećanjima, što činimo manjim delom svesno, a većim delom nesvesno. Kao decu, često su nas učili da osećanja ne treba ispoljavati, da ih treba zadržavati u sebi. "Nije lepo" biti ljut, tužan, uplašen, ljubomoran, nervozan, a ponekad čak ni radost ni ljubav ne smemo pokazati previše otvoreno. Pošto su nas odrasli učili da nije lepo imati loša osećanja, shvatili smo da ih treba skrivati od drugih, pa čak i od samih sebe. To je bolan proces. Potiskivanje osećanja postaje tako čin nasilja prema vlastitom biću.
Međutim, ako oslušnemo svoja negativna osećanja, videćemo da ona imaju važnu ulogu u našem unutrašnjem životu. Ona su povezana s našim dubokim unutrašnjim potrebama i nalik su na prijatelje koji nam žele reći da zastanemo i shvatimo šta nam je zaista potrebno.
Neispoljena osećanja sputavaju
nas i vezuju. Ona stvaraju napetost, izazivaju u našem telu niz procesa koji utiču na rad pojedinih organa i na organizam u celini.
Kada nismo otuđeni od svojih osećanja, taj veliki izvor životne energije napaja nas i višestruko obogaćuje naš život. Trebamo naučiti pokazivati svoja osećanja tako da ne povređujemo ni sebe ni one oko sebe.
Iskrenost u svetu osećanja uslov je za zdravlje, za razvoj i sticanje integriteta. Potrebno je, na prvom mestu, biti iskren prema sebi. Takođe treba biti iskren prema drugima, otvoreno razgovarati, ali ne tako što ćemo drugima govoriti o svojim negativnim osećanjima uz ružne reči koje to obično prate. Dobro je u takvim razgovorima koristiti rečenice koje počinju sa ja, a ne sa ti, i da preuzmemo odgovornost za vlastita osećanja. Bez obzira na to šta je neko uradio nešto što nas zaista ljuti, to osećanje ljutnje je samo naše. Kada optužujemo drugu osobu zbog svojih osećanja, najčešće zauzvrat dobijamo isto takvo optuživanje. Međutim, kada ljudi nastupaju na pozitivan način, razgovaraju sa željom da jedni drugima pomognu, osećanja se mogu objasniti i jasno odrediti u atmosferi saosećanja, pa ih tako možemo i razumeti.
Ponekad želimo zaštititi decu od svojih problema, pa skrivamo od njih ono što zaista osećamo. Govorimo im jedno, dok naše telo saopštava drugo. Dete je tada zbunjeno i uznemireno. Setimo se koliko se neprijatno osećamo kada znamo da osoba kojom razgovaramo nije potpuno iskrena. Ona nas sprečava da je stvarno razumemo i zapravo nas zbunjuje. Isto to događa se sa detetom kada prema njemu nismo otvoreni. Time ga učimo da ne veruje svojim osećajima.
Iskrenost i zajednički trud da prihvatimo jedni druge sa svim našim osećanjima biće nagrađeni produbljivanjem odnosa i osvajanjem novog prostora za bliskost i ljubav.
Literatura: Sekulić Verica, Budite dobar roditelj svom detetu i sebi.
