UMEĆE POKAZIVANJA I GOVORENJA "VOLIM TE"

Roditeljima se podrazumeva da svoju decu vole najviše na svetu. Ali, da li to znaju i deca? Kada kažete: “Ti si dobar mamin dečak!” Ili :”Baš ti je lep ovaj crtež” – rekli ste nešto ohrabrujuće ali niste mu rekli da ga volite. Dete predškolskog uzrasta svet doživljava kao mesto haosa utisaka, slika, asocijacija. Nema isksustvo koje imate vi, pa su njegovi doživljaji sopstvenog okruženja, ali i potrebe, emocije, snovi drugačiji od vaših. Odnosno, detetu uopšte ne mora biti jasno a kamoli u tolikoj meri jasno, kao što vi mislite koliko ga, zapravo, volite. Ono mora imati potvrdu za ono što misli, oseća i pretpostavlja, sve dok vaša ljubav ne počne da se podrazumeva i njemu, tj. sve dok u nju ne poveruje (poveruje iznutra, srcem). Zašto je to važno? Stalnim pokazivanjem detetu da ga volite omogućujete mu da raste sigurno u sebe i u svoju porodicu (čak iako porodicu činite samo vas dvoje, dete i vi). Samo ako, zaista, oseća da u svojoj porodici ima sigurnost i podršku moći će da bude samopouzdano, samostalno, iskazivati svoje emocije bez straha, ne bojati se rizika, biti zdravo duhom, zdravo iznutra.

Postoje istraživanja koja pokazuju da beba već u prvih godinu dana života, na osnovu toga koliko su zadovoljene njene fiziološke, ali i psihološke potrebe, svet doživljava kao pretežno prijatno ili pretežno neprijatno mesto. Odnosno, ponašanje svoje mame, (jer se u prvim godinama najviše mame brinu za zadovoljenje ovih potreba), dete generalizuje na celokupno svoje okruženje. Tako, bebe koje su bile ne samo hranjene i prepovijane, već i one koje su bile mažene, ljuljuškane, kojima se pevalo, tepalo, pričalo… ne samo što svet doživljavaju kao prijatno mesto, već izrastaju u decu koja ranije progovore, optimističnija su, sigurnija u sebe, lakše razvijaju drugarske odnose sa vršnjacima… Odnosno, emocije i ponašanje roditelja direktno utiču ne samo na sreću, samopouzdanje ili optimizam deteta već i na brzinu njegovog napredovanja. Takođe, danas znamo da u porodicama sa više dece, često su najuspešnija, pa čak imaju i veći koeficijent inteligencije prvorođena deca. Na prvi pogled, reklo bi se da prvorođena deca uživaju više ljubavi od kasnije rođenih sestara i braće. Posle njih, kao da roditeljska pažnja, očekivanja i ambicije opadaju i, bez obzira, što roditelji toga nisu svesni, od svakog sledećeg deteta očekuju ili da ispravi greške prvog ili da ponovi uspehe prvog. Ipak, verovatnije je da roditelji podjednako vole svoju decu ali to različito pokazuju. Čak i rečenica: “Svako svoje dete gajili smo potpuno isto, a oni su sasvim različiti”, nije sasvim tačna. Drugačiji je odnos koji to najmlađe dete ima u porodici u odnosu na one starije, duži je vaš roditeljski staž, iskustvo koje imate kada vaspitavate drugo, treće… od onog prvog, često su drugačije i objektivne prilike jer i promena posla, gubitak prijatelja, bolest… takođe, utiču na to kakav ćete vi biti roditelj. Upravo zato što ne možete kontrolisati sve ono što se događa u vašoj svakodnevici, držite se onoga što vam je uvek “pri ruci”, a što je beskrajno lekovito, i za vas, i za vašu decu: zagrljaj, osmeh, “volim te”… Kako? Otvoreno, direktno, jasno. Tek kad kažete:”Ja tebe strašno mnogo volim” govorite nešto što detetu ne ostavlja sumnju ili zapitanost šta ste mislili kada ste to izgovorili. Setite se i da li su vaši roditelji bili dovoljno jasni u pokazivanju svojih emocija u vašem detinjstvu, da li vam je to značilo, prijalo ili, možda, nedostajalo. Razmislite o tome kakav efekat ima na vas, kao na odraslu osobu, neki posredan, udaljen kompliment od direktne izjave ljubavi. Koliko ljubavi je dovoljno? Nema pravila. Ako detetu budete retko govorili ili pokazivali da ga volite – to njemu, možda, neće biti dovoljno. Govorite onoliko dugo i uporno koliko je baš vašem detetu potrebno da vam poveruje. Ma koliko vam to bilo teško, ma koliko bili sigurni da se to podrazumeva, ipak, kažite. Uostalom, koliko ljubavi je vama dovoljno? Koliko biste vi voleli da imate ljubavi? Mnogo. Pa, priuštite to osećanje svom detetu. Kada? Sa izrazima ljubavi počnite odmah. Počnite da vežbate što ranije. Jer, ako ste vaspitani da je pokazivanje emocija znak slabosti, da one nisu dobrodošle, da ih treba sakrivati iz ovog ili onog razloga (“dečaci ne plaču”, na primer), biće vam potrebno vreme da veštinu pokazivanja emocija savladate. Takođe, nemojte tražiti velike povode, nagrađivati dete ljubavlju kada procenite da je to zaslužilo. Vaša ljubav ne bi trebalo da zavisi od toga da li je ono danas dobilo 5-icu u školi ili nije, da li je u vrtiću pojelo ceo ručak ili nije. Nemojte uslovljavati dečje ponašanje svojim izjavama ljubavi. Posebno kada dete pokušava da vas provocira ili manipuliše vašim stpljenjem – setite se da odolite, uzvratite upravo ljubavlju. U nekoj fazi svog razvoja ili u trenucima kada je izrazito ljuto na vas, dete vam može reći da vas ne voli ili da mu je žao što ste vi njegova mama. Pokušava da vas provocira, manipuliše onim što zna da će vas povrediti. Ako se u takvim prilikama setite da kažete: “Žao mi je što to kažeš, ali bez obzira na to – ja tebe volim najviše…” već ste načinili ogroman korak napred u prevazilaženju vašeg međusobnog sukoba. Još važnije, pokazali ste da je vaša ljubav nepromenljiva konstanta i nije ni uslovljena ni poljuljana njegovim trenutnim izlivima besa. “Deca postaju razmažena kada znaju da su voljena”. Netačno. Ovo je jedna od brojnih predrasuda u roditeljstvu. Ljubavi ne može biti previše, ili suviše, ne može biti preterana. Podrazumeva se da su razmažena deca takođe, voljena deca, ali njih nije učinilo razmaženim to što su im roditelji pokazivali koliko ih vole, već određeni roditeljski stav i manjak očekivanja. Otuda što se roditelji ponašaju kao da imaju večite bebe a ne decu koja rastu i sazrevaju sa svojim uzrastom, potiču ona silna puštanja, popuštanja, ugađanja. Zaboraviti u kom je uzrastu dete (i šta bi u tom uzrastu trebalo da zna) uz svo poštovanje individualnih razlika, i dopuštati mu ponašanje ranijeg uzrasta, znači ne podsticati tj. zadržavati ga u razvoju. Takođe, “nasedanje” na dečju manipulaciju dovodi do dečje razmaženosti. Ova deca su, prosto, shvatila na kom principu “funkcionišu” njihovi roditelji i na koji način mogu da dobiju ono što žele. Ponekad su sredstva koja deca svesno koriste da bi došla do cilja bolna i po roditelje, pa ih je utoliko teže prihvatiti kao svesno manipulisanje (plakanje, durenje, glumljenje bolesti, odbijanje hrane…) Kada deca odrastaju bez jasnih granica koja su ponašanja dozvoljena, koja ne, kada u vašem stavu imaju potvrdu da su u pravu šta god da učine ili kažu, kada se zahvaljujući tome što su “filovana” da su najpametnija, najbolja, najlepša… počnu ponašati sa nipodoštavanjem prema ostalima – ono raste u razmaženo dete. Na prvi pogled, razlika između: “Ti si tako pametan” i “Volim te”, nije velika. Obe rečenice su poželjne, ohrabrujuće, važne. Ipak, tek kad kažete: “volim te” rekli ste ljubav. Podrazumeva se da je ljubav i traženje i korišćenje prilike da se bude zajedno, osećanje radosti u zajedničkim trenucima, razgovor i razmena doživljaja, uvažavanje i detetovih i svojih potreba… odnosno, da se ona ne samo govori već i pokazuje. Pokazivati detetu da je voljeno nije isto što i razmaziti ga. Nema nikakve opasnosti. Naprotiv, čarobno je. Lepo, lekovito, dragoceno. Spojiće vas neraskidivom vezom zauvek. Vi to već znate. Sada samo to još izgovorite. Uostalom, ima li veće istine? Potražite svoje dete, baš sada. Ako nije tu, pozovite ga telefonom. Iznenadite ga. Recite mu odmah. Volim te. Autor: Jelena Holcer

Izvor: B92.net